U tišini čovek nauči šta je to strpljenje.
Kada sakupite dovoljno strpljenja onda možete početi da posmatrate svoj sopstveni um i duh, i da proučavate izvor svojih sopstvenih misli, ne izvor tuđih misli. Jedan čovek ne može da proučava izvor tuđih misli.
Kako možete znati da li drugi priča istinu kada se žali ili kada priča?
Otkud znate koji izvor pokreće misli drugog čoveka? Jesu li to kompleksi, strahovi, potisnuta mržnja? Da li, onda, vi dobrovoljno sarađujete na tome?
I da li je ono što priča zaista ono što misli?
Izgleda da je to samo trošenje vremena, to besmisleno analiziranje tuđih pričanja, posebno običnih, dosadnih ćaskanja.
Znači, da biste uradili zaista nešto za vaše dobro, proučavajte vaše sopstvene reči i njihove izvore radije nego ono što se čuli na ćaskanjima na kafici.
U tišini možete putovati kroz vaša sopstvena dela, jer, nikada nije ni bilo važno, ustvari, šta su drugi učinili i čine, nego šta vi činite. U tišini možda nađete delo dana, i njegov izvor.
U tišini možete proučavati vaše strahove i njihove refleksije. Njih ima mnogo. Vaš pas ne zna da ima strahove. Vi znate, ali, vi ne znate šta znate. To je ono što vam donosi muku. Zbog toga se pored psa osećate dobro. On ćuti, čeka na vas i nema predstavu o problemima koje ste vi kreirali u sopstvenoj glavi.
– Da li zaista za naš nesrećan i neispunjen život treba da krivimo samo našu vladu, politiku, našu sestru, našeg brata, naše roditelje, gazde, komšije ili druge pojedince?
Ne. Kriva je tama našeg neznanja.
– Da li možemo da promenimo druge?
Ne. Samo nas same.
– Da li je preuzimanje odgovornosti za sopstveni život izazov?
Jeste, to je ogroman izazov. Ali i jedini pravi put da jednom konačno otopimo naš zamrznuti život. Ipak smo mi daleko od mentaliteta ledenog doba.
Suočavanje strahova otvara vrata uma. Jedna po jedna.
Vrata se mogu otvortiti samo u tihovanju bez publike a ne na pozornici. Tišina i samospoznaja rađaju novu svetlost identične frekvencije.
