Moral nije “lično” mišljenje, "stav" ili komentar pojedinca
Moral je deo celokupne prirode, nepodeljene, zajedničke za sve žive ljude na Zemlji.
Star je koliko i svest životinje koja je pre oko dva miliona godina uspravila kičmu na dve noge i postala čovek.
Moralnost kroz vreme, ukratko
Svest naših predaka bila je na nivou čistog opstanka. Naši preci su pravili oružje uglavnom od ubijenih životinja. Njihov život bio je danonoćna borba za opstanak između zveri i klime.
Zatim je čovek počeo da izmišlja religije, jednu po jednu. Vrlo brzo počeo je da se međusobno ubija i spaljuje u ime religije. Kako su se nove religije i verovanja pojavljivala tako se i pojam morala menjao. Kako su se zakoni i dogme menjale, tako se menjala i koncepcija morala u ljudskom umu.
Stari Grci su imali razne predstave o tome šta bi moral ljudi mogao biti. Neki filozofi su tvrdili da živeti moralan život znači živeti kroz uživanja, drugi su verovali da moralno znači živeti jednostavno i u skladu sa prirodom.
U rimsko doba su upravo oni mislioci i filozofi koji su se bavili moralom, etikom i retorikom bili primoravani na samoubistva.
Iako smo kao vrsta prošli kroz razne evolucije, pitanje morala nikada nije bilo važnije nego danas, u vremenu ogromnog, provokativnog tehničkog izobilja ali i nikad veće zbunjenosti ljudske duše.
Moral danas je velika zbrka
Ljudi su već odavno razmišljali i govorili o moralu, o onome šta čoveka čini nesrećnim i onome šta čovekovu dušu može spasiti i osloboditi od patnje i muka. Zatim je neko sve to zapisao i tako su nastali prvi tekstovi koji se bave ljudskim životom u celini.
Postoji tekst iz oko 2200. godine pne. o Gilgamešu koji je prošao put prepoznavanja svojih zabluda i iluzija, i pretvaranja svojih prividnih uživanja u pravu istinu.
Negde u isto vreme se pojavila i smrtna kazna. Čovek je izmislio zakon po kome bi svakome ko je ubio drugog čoveka i učinio preljubu trebalo oduzeti život. U to vreme nije bilo zatvora. Ljudi su osim ovom kaznom jedni druge kažnjavali ropstvom ili oduzimanjem novca.
Veliki broj društava na našoj planeti danas se smatra civilizovanim društvima. Ali i u najcivilizovanijem društvu (da li biti civilizovan znači imati više novca od drugih?) postoji smrtna kazna. Razlozi za ovu kaznu su danas isti kao i kada je ona nastala. Smrtna kazna treba da preplaši druge ili da zaštiti društvo od zlih. Ovakva kazna košta državu manje nego zatvor, kažu one države u kojima se smrtna kazna i obavlja.
Čovek je- čovek. Ali moral se danas ipak drugačije shvata od kulture do kulture. Osećaj za moral, definicija pristojnog ponašanja ili način kažnjavanja ljudi mogao bi da se grupiše ako biste podelili planetu horizontalnom linijom.
U Evropi se, na primer, za preljubu ili za naklonost ka drugom polu ne dobija kazna od države, u Saudijskoj Arabiji, Iranu ili Avganistanu se dobija smrtna.
Da li čovek mora da se kažnjava? Ko su sudije?
Čovek koji danas truje milione ljudi hranom koju je izmislio da bi se obogatio, je slobodan. U ovom trenutku on izmišlja nove formule. Čak se i doktori često izgube u svom sopstvenom moralu. Čovek je proklet. Kada okusi novac zna da se izgubi ma koje zakletve čovečanstvu izrekao.
Čovek danas veruje u jednog boga i zbog toga ubija onog čoveka koji veruje u drugog boga. Ubija životinju da bi je pojeo i ako zna da može da preživi ne jedući je. Usavršena neznalica će čak ismejavati i provocirati one koji ne jedu životinje. Ovo je vrlo interesantno stanje i reakcija duše jer se sada radi o dve vrste živih bića.
I u nacivilizovanijem društvu ljudi se međusobno ismejavaju, omalovažavaju, mrze, muče (ne mora da se ima točak za mučenje u podrumu, danas se čovek muči delima), proklinju, ljudi prete jedni drugima, jedni druge drže pod kontrolom, jedni drugima nameću ideje koje ih razdvajaju i od samih sebe i od svih drugih ljudi, kao i od celokupne prirode.
I u nacivilizovanijem društvu ima roditelja koji ukuse, slobodu izražavanja, kretanja, prirodne nadarenosti, talente i ceo život svoje dece drže pod kontrolom. Neki su čak toliko okupirani svojim ličnim materijalnim bogatstvom ili akademskim uspehom da i ne vide koliko im sopstvena deca pate, duševno, fizički ili materijalno.
Obično se radi o glasnim vernicima, o onima koji o sebi i sebi misle najbolje, o pripadnicima moćnih manje-više tajnih društava, vođama ili pripadnicima raznih političkih stranaka ili vođama vođa.
Da li ovi ljude vole da se njima čini ono što oni čine drugima?
Baš kao pre hiljade godina, čovek i danas grabi ostavljajući drugog u siromaštvu. Jedna strana otima, druga ostaje gladna. Taj krug je sudbina čovečanstva. Čovek se rodi i umre ali čovečanstvo ostaje.
Životne prečice
Ako je prvi čovek bio primoran da ubija životinjsku rasu kao i svoju sopstvenu da bi se prilagodio klimi i uslovima života, na šta je čovek danas primoran?
Ko ga primorava da ubija i čini zlo drugima?
Čemu se današnji čovek prilagođava i od čega se brani ubijajući i ljude i životinje?
Uvek je lakše da se prihvati tuđe pravilo i pokloni se pod tuđim znakom uzvičnika ili savije glava ispred tuđe zapovednički podvučene rečenice nego da se skupi snaga i ode u samu unutrašnjost i tamo potraži i oživi zakopano blago.
Samo nesigurni ljudi nesretno lutajuće svesti trče kod onih koji ih dozivaju znacima uzvičnika i podvučenim rečima ili koji upiru prst na njih. Psihološki i fiziološki (preko tzv. ogledalo-neurona u mozgu) ljudi su uvek više naklonjeni onima koji su njima po mišljenju, osećanjima, duševnom stanju ili duhovnosti slični.
Ovakav način “prevaspitanja” odraslih i reklamiranja se danas vrlo često sreće svuda gde se nešto prodaje (ili bolje, najmlitavije i bezmoralno preprodaje). Obično se radi o velikom egu.
Zapovednički odnos prema drugima je danas i u krugovima joge, meditacije i ostalim, na Zapadu danas nikad popularnijim, drevnim, istočnjačkim tehnikama za “transformaciju uma” skoro pravilo koje milioni ljudi nažalost i ne primećuje (istočna Evropa, primetila sam, sve više kopira taj način zapadne, imperativne komunikacije i vaspitanja odraslih, verovatno misleći da je to dobro čim Zapad tako radi).
Oni ljudi, opet, koji druge tretiraju kao uzvičnik ili šest, koji komuniciraju sa drugima podvučenim ili crveno pisanim rečima nisu, prirodno, nikakvi “gurui”, “majstori” ili “učitelji”, niti su samorealizovane osobe već ljudi koji se još uvek nalaze na nivou svesti koju karakteriše glad za moći i dominacijom. Ali, glad za kontrolom drugih ljudi nema nikakve veze sa moralom. To je odlika prirode nižih životinja i tragedija ljudske inteligencije.
Treba tu biti oprezan i praviti razlike između preprodaje i istine.
Sigurno je da ima i vernika i govornika koji su istinski moralni ali pravih vernika i takvih ljudi ima vrlo malo.
Sigurno je da ima i moralnih učitelja joge, meditacije ili ostalih istočnjačkih mudrosti ali je još sigurnije da ih ima sve manje jer su i joga i meditacija danas postale jedan od najvećih biznisa u kome, za razliku od ostalih zapadnih tradicionalnih biznisa, nema ni pravila, ni morala, niti etike.
Da li je moral urođen?
I vrline i mane su urođeni ljudski kvaliteti. Urođeni moral bi mogao da se nazove priroda, a priroda je čovek sam.
Ali nesreća čovekova je da se on toliko trudi da bude ono što nije. To donosi i njemu i čitavom čovečanstvu (ništa se ne dešava samo) velike posledice na polju mentalnog, emocionalnog, duhovnog i fizičkog zdravlja (zdravlje nije samo nemati visok krvni pritisak).
Iz straha, čovek prečesto usvaja pravila koja nisu deo njegove prirode. On konstantno radi protiv sebe. Iz sada duplog, starog i novonastalog straha, on postaje jos agresivniji. Agresivan čovek je plašljiv čovek, obično je to velika kukavica i onaj koji nema znanje.
Moral je lični izbor odgovornosti
Čovek je danas u prednosti jer nosi najkompleksniji i najrazvijeniji mozak u evoluciji moguć. Ali je čovek ipak potpuno otuđen od sopstvene prirode, od samog same, od svoje unutrašnje snage. On više ne ume da osluškuje glasove niti unutrašnje niti spoljašnje prirode.
Čovek može od samog sebe da napravi šta hoće. Od deteta takođe. Zemlja može od nacije da napravi šta god hoće.
Sve svete knjige i svi sveci kažu ponešto pametno, u svakoj svetoj knjizi ima istine i najpogubnija stvar za razvijeni ljudski um je biti orobljen jednom jedinom knjigom ili jednom jedinom porukom.
Svaki čovek zna šta je dobro a šta loše.
Svakom zdravom umu data je sposobnost da prepozna dobro i loše i u sebi, i u drugima.
Blizanci imaju jednu olakšicu u životu a to je da se blizanac rađa sa prirodnim ogledalom koje mu je 24 sata, godina za godinom na raspolaganju za ispravljanje i prepoznavanje i dobrog i lošeg u sebi a tako i u drugima. Ja to volim da definišem kao “šta neću nikada postati kad porastem” ili “bez njih ne bi ni mene bilo”.
Ljudi se dele na samo dve vrste, svesne i nesvesne.
Ljude koji čine dobro drugima zovemo dobrim, one koje čine loše zovemo lošim ljudima.
Dobra dela su odlika moralnog čoveka. To nije nova filozofija i svaki zdrav čovek na svetu će se u tome složiti. Ali pazite, i namere, želje i podželje su moral.
Gde se nalazi pravi putokaz?
Čitav život je jedan pokušaj da se pronađe ravnoteža između naučenog/nasleđenog, osećanja, misli, namera ili dela. Moral je prožet kroz svakodnevni život svakog živog čoveka, od jutra do mraka. I namera, želje i podželje, dela, čak i sama pomisao nosi energiju morala ili nemorala. Dva izbora, dve staze, dva pola od kojih čovekova duša živi u spokoju, ili u nespokoju.
Moral potiče od latinske reči moralitas što znači dobro, pristojno ponašanje.
Pročitaćemo knjigu ili dozvoliti sebi da budemo postrojeni u red uzvičnika i tako postati ljudi morala za primer? Teško.
Naš moral raste iz istog korena u našoj duši kao i naša dobrota.
Ljudski um je, veruje se, najrazvijenija pojava i na planeti i u Vasioni. Za vasionu nisam sigurna ali se slažem da je ljudski um najsloženiji od svih vrsta na Zemlji.
Ipak, nijedan um ne može sam. Čoveku je kao jedinstvenoj životinji data vrlo razvijena svest koja se neprestano razvija, to je priča bez kraja. Ali ako se um zapusti i prepusti “vremenu” i “prirodi” ništa od njega konstruktivno neće ispasti. Malo će plodova takav zapušten um dati.
Čovek uči da hoda ili da priča korak po korak. Ali on mora uvek odnekud da počne.
Sretala sam divne, mudre, dobre bakice koje su pravo oličenje morala na Zemlji. Polazna tačka njihovoj blagosti i moralu su bile uglavnom njihove porodice. Čovek može da se inspiriše i razvije i samim životom i, ako ima sreće, životom svojih roditelja.
Ukoliko vam je ipak teško da prepoznate prava ogledala, poslužite se najpre najpouzdanijim putokazom: samim sobom. To je uvek dobar početak. Ali ne mora se čovek ni tu mnogo opterećivati. Jedan vrlo lak ekperiment je ovaj: na kraju dana analizirajte svoje misli i dela ali posmatrajte sebe kao stranac, razmislite šta je za vas moral, kakva ste dela tog dana učinili i kakve rezultate su ta vaša dela donela i vama i drugima. To je vrlo jednostavno.
Ako vam je većina ljudi duboko zahvalna (svaki čovek, u dubini, oseća ko mu se zahvaljuje iz srca a ko ne), ako možete da umirite ljude a ne da ih razjarite kao besne zveri i ako ste i vi sami spokojni i mirni, učinili ste dobra dela. Koji vam je filozofski sistem blizak i u koje “više sile” ste izabrali da verujete, potpuno je svejedno.
Vaši postupci će vam i sami biti ogledalo. Ako se i pored nemira i bučnih jezika iz okoline osećate sigurnim i ako ste u vašem unutrašnjem miru čvrsto uzemljeni, znaćete da ste na dobrom putu i da vaš život ima smisla.
Gubiti vreme i analizirati postupke drugih ljudi i nema nekog smisla jer, i pored toga što potrošite ceo dan, celu nedelju ili ceo život tražeći odgovor zašto je neko nepravedan prema vama kada ste vi pravedni (da li ste, zaista, uvek i toliko pravedni prema drugima?), nećete naći pametan odgovor.
Naš balkanac možda ima, za razliku od ostalih materijalno mnogo bogatijih Evropljana, razvijeniju srčanu čakru (energija srca) ali će zato morati još mnogo da poradi na usavršavanju moralnih odnosa najpre prema svom najbližem. Treba da poradi na tome da se ne stavlja nametljivo pre svih crpeći energije srca čak i najbližih već da malo više osluškuje, ćuti i razmišlja.
Ne treba kopirati ni kulturu tuđeg jezika jer izgleda smešno i izveštačeno ali naš narod bi definitivno trebao da prestane da se stidi da kaže izvolite i hvala. Posebno hvala, jer je i hvala već meditacija i najplodnija molitva. Izvini je transformacija sama po sebi i ima ogromnu moć da transformiše sve, posebno ono što izgleda da se ne može transformisati.
Uvek pomaže da se čovek u mislima vrati mudrim glavama i dobrim, inspirativnim dušama.
Samo-realizacija
Gornji tekst su suve činjenice, podaci i teoretisanje. U činjenicama i podacima često i nema puno istine a teoretisanje često završi u slepoj ulici. To je posao mehaničke, automatske, robotske svesti.
A ni sedenje ni filozofiranje ne sklanja mnogo kamenja sa dugog puta. To radi samo praksa.
A praksa je pozabaviti se sopstvenom dušom. To nije lek koji se proguta, niti je komentar ili like. Radi se o velikom trudu i snazi volje.
Put, iluzije i proces prepoznavanja u životu Gilgameša su putevi, iluzije i prepoznavanja u životu današnjeg čoveka. Čovek je čovek.
Pravi, istinski moral nije ništa drugo nego vrlo razvijena svest i realizacija. Za realizaciju ili bolje samo-realizaciju potrebni su i svest i univerzum. Zato čovek bez ogromnog rada na svojoj svesti, psihi i na samom svom bivstvovanju ne može da uradi ništa ni za sebe ni za druge.
Sve dok čovek ne shvati i prihvati da je deo i okoline i Vasione i sve dok ne počne da proučava i sebe i Vasionu, neće se pomeriti sa sadašnjeg robotskog postojanja ma kakvom inteligencijom raspolagao. Kada čovek shvati da jedino što jeste stalno jeste promena i da je kraj njegovim patnjama, mizerijama, uništavajućoj i samo-uništavajućoj nesigurnosti ogledalo, njegov moral, njegova blagost i smisao života biće najviša istina. Za početak to je ogledalo njega samog u odnosu na sebe, zatim u odnosu na druge i konačno biće to ogledalo njega samog u odnosu na celokupnu Vasionu. Neki ljudi imaju sreće da svoje postojanje realizuju bez obzira na ovu hijerarhiju ogledanja. Takvi ljudi su pravo blago na Zemlji i njih ima vrlo malo.
Antički indijski sanskrit tekstovi (sanskrit je jedan od najstarijih jezika u istoriji ljudi, pismo sanskrita zove se devanagari) odjekuju u životima i delima mnogih mislioca, savetnika, govornika, filozofa i psihoanalitičara (dobar psihoanalitičar je prvo filozof), fizičara (prvi filozofi bili su fizičari), matematičara, astrologa.
Moral se u ogromnoj i raznolikoj indijskoj literaturi zove Dharma i pominje se u Vedama jos nekoliko vekova pre Hrista.
Yoga Sutra sama nije spis star hiljade godina već je kao kompilacija drevnih indijskih vedskih tekstova uobličen nešto pre početka naše ere a možda i ranije.
Yoga sutra nije religiozni tekst. Taj odličan tekst daje razne savete za transformaciju svesti, između ostalog i pomoću morala i etike koje su nerazdvojne, a koje pri tom nisu ništa drugo nego prirodni zakoni.
Yamas su saveti i pogledi koji se tiču odnosa prema nama samima, kako tretiramo sebe ili kakav bi život trebali da vodimo da bi nam isti bio ispunjen, oslobođen bola i obogaćen.
U nastavku ove stranice možete čitati uvodne tekstove o dostojnom i vrlo korisnom načinu života koji svako živo biće, na svakom uglu planete i u svako vreme može da primeni da bi se pomerio sa robotske tačke postojanja i tako se sjedinio sa sobom, sa prirodom i svoju svest transformisao do najdaljeg puta ujedinjenja sa svojim višim postojanjem, znači sa Univerzumom.
Yoga Sutra govori o pet Yama ili pet saveta za samo-kontrolu koja u kombinaciji sa ostalim uloženim trudom, dobrom voljom i ostalim okolnostima vodi do bespovratnog unutrašnjeg mira i transformacije svesti.
Samokontrola nije nekakva moderna reč. To je zaista trud.
Pet baza, pet samokontrola odlično mogu da ožive ljudsku naviku da drugima čini dobro, da priča istinu sebi i drugima, da ne otima, da ne preteruje u svojim životinjskim porivima i pohlepi.
Čovek se sapliće na svom putu često i uvek iznova. I još češće, onom prvom ko se u tim trenucima pored njega nađe, obrati se sa:
“Zašto moraš baš tu da stojiš, zar ne vidiš da se JA tu krećem?!”
Čovek može taj dosadan osećaj, tu besmislenu misao i te naporne reči da promeni.
Dalje možete čitati kuda sa nasiljem, zašto je danas govoriti iz srca tako izazovno, gde na kraju završi kopiranje, imitiranje i oduzimanje tuđeg, da li su seks i ljubav jedno te isto, o siromaštvu i pohlepi.