Seksualna energija

sličnosti i razlike

---

 

Seksualna energija je motor i bez tog motora ne bi bilo ni životinja ni nas. To nije čudo, to je biologija.

Obe vrste imaju sposobnost samo-uzdržavanja mada su životinje tu mnogo jednostavnije.

Samo posmatrajte koliko strpljenja jadan pas mora imati da bi osvojio ženku.
Ponekad nam se čini da nam se pas čak i zaljubio.

U najranije jutro, muške ptice svakog dana već uveliko pevaju svoje divne pesme dozivanja koje svakom probudjenom čoveku zagreju srce i na lice donesu smešak sreće.
Pogledajte samo koliko umetnosti i vremena treba jednom mužjaku carske ptice za njegovo osvajanje. A pri tom se često ništa i ne desi.

Ali najvećem brojem ljudi na Zemlji ne uspeva niti da bude zagerajnog srca niti da i sam tolika srca tako dugoročno zagreje. Ovaj fijasko leži u ljudskom egu.

 

Svaka misao, svaka izgovorena reč, svako delo u životu svakog čoveka vođeno je njegovim egom. Unutrašnji život svakog čoveka nema samo jedno JA već nekoliko.

Tako je i čovekov seks vođen njegovim egom. Na kom nivou se nalazi evolucija njegovog ega, nalazi se i njegov seksualni život. Zvuči jednostavno.

 

 

---

 

Iako je čak i naš najdivniji psiholog, psihoanalitičar, topla duša, divan gospodin Vladeta Jerotić, govorio da bez seksa nema ljubavi, to mišljenje ipak pripada klišeu zapadne, zatvorene i krute nauke. Školska se psihologija, ta mlada nauka, bavi mehaničkim delom čovekovog mozga. Kada priča o ljubavi ona misli na jedan mali ograničeni deo ljudskog potencijala da voli.
Mnogo univerzuma ima između seksa i ljubavi iz razloga što postoje uzvišeniji nivoi u ljudskom životu od onog životinjskog.

Žena može da voli muškarca a da pri tom osim zagrljaja, tog dodira grudnim košem koji čuva i neguje srce, drugi fizički kontakt nikada nije imala. Nekim ženama je tako data divna sposobnost da vole više muškaraca u isto vreme. Takve žene nisu unesrećene. One su blažene. Isto je i sa muškarcima, pretpostavljamo.

Ljudskom biću je data sposobnost da voli ne samo drugi pol, svoje dete, svoje roditelje, sestre, braću, drugove… Čovek može voleti sve i bezuslovno. Dubinu vazduha, beskrajnost, jezik zvezda, oko veverice ili jazavičara, zvuk lišća na vetru, energiju sunca, sam život. Reč ljubav je jedna ali ljubavi ima mnogo.

Svaka ljubav koja nije uslovna je uzvišeno stanje svesti. Ljubav koja donosi radost a ne patnju je zdrava, istinska i jedina prava ljubav.

Isto tako, iza svake uslovne i zapovedničke ljubavi koja zahteva i manipuliše tuđom slobodom bilo da se (kaže da se) voli, dete, žena, muž ili kućni ljubimac, stoji nekultivisan ego.

Ljubav ne obećava, niti drži uzde u rukama.

Ona voli, poštuje, podržava, transformiše, gradi, uzvisuje, toleriše, održava život.

Pas nas voli a pri tom ne zahteva ništa. Mi njemu zapovedamo a ne on nama. On nas čak i nagrađuje. Strpljivo i verno čeka svaki naš potez. I zbog toga ga ljudi obično i vole. “Kad dođem kući, moj pas me uvek čeka.”

Vrlo malom broju ljudi na Zemlji je uspelo da na ovaj način oseća drugo ljudsko biće. Čovek koji se nikada nije pozabavio svojim ličnim egom a ne time koliko je komšinica imala ljubavnika nikada se neće osloboditi patnje, osećaja samoće, odbačenosti, nepripadanja. Ne postoji lek koji se može progutati i koji može promeniti ova osećanja na bolje.

Onim ljudima koji spas od samoće, odbačenosti, nepripadanja i neprihvatanja bekompromisno traže čak i u religiji, nažalost nijedna religija ne može da donese istinski osećaj ljubavi.

Samo jaka snaga volje da se otarasi svega što čoveku stoji na putu to može, dubinski, istinski i trajno.

Lepota se nalazi svuda okolo ali čovek mora da prestane da sažaljeva sam sebe, da se bavi stvarima koje nemaju smisla i da bude prosjak. Treba da otvori oči i ruke, duh i dušu da bi primetio lepotu i sa njom se ujedinio.

 

---

 

Najstarije nauke o čoveku kažu da naša kičma ima dva kraja, jedan uperen ka zemlji i drugi uperen ka nebu. Donji deo našeg tela nosi naše polne organe ali i skrivene snage i moći čovekove svesti. Seksualna energija je moćna ali je i najgrublji aspekt nemanifestovane energije.

Stari indijski spisi kao i hinduizam jedine su nauke ili sistemi verovanja kojima seksualna energija nije tabu i koju oni ne odbacuju već daju vrlo praktične pouke za transformaciju tog grubog nivoa postojanja.

 

---

 

Ta praksa se zove Bramačarja (Brahmacharya).

Brahman znači “krajnja, skrivena realnost, božanstvo, apsolutna, beskonačna svest”, charya znači “živeti unutra” ili “staza, put”.

Brahmacharya je samouzdržavanje ili kontrola. Na mentalnom nivou je to odsustvo misli, fantazija i pričanja o seksu. Biološki je to kontrola požude kroz apstinenciju, celibat.

Životinje imaju moć samokontrole te primarne energije ali je čoveku dato da pored samokontrole svesno izabere i put transformisanja te nemanifestovane u višu energiju bivstvovanja. Čovek koji se nalazi na takvom putu, nalazi se na putu ka samorealizaciji. Ovakav put je, kao i svi ostali putevi, moguć samo kad je čovek predan, ispravan i iskren.

Ima mnogo ljudi, posebno muškaraca (mali podsetnik: ovi tekstovi su napisani od jedne žene) koji žive život “po knjizi”. Sigurno da ima monaha, sveštenika ili jogija na pravom putu ali mnogo više ima muškaraca, posebno na Zapadu, koji veruju da žive život jogija i da praktikuju brahmacharyu, ali su im misli nečiste. Sve fantazije se odvijaju u glavi ionako. Ovakva zabluda ih vodi u još veće frustracije, neuroze i još dublje dvoličnosti.

Put brahmacharya je put velikog izazova, posebno za muškarca. U prirodi muškarca je da produžava vrstu. To nije čudo, to je biologija.

Jednom prilikom sam srela jednog vrlo iskrenog predavača advaite vedante u Americi, koji mi je rekao: “Za nas zapadnjake vrlo teško je biti Swami. Jednog dana se pojavi lepa žena ispred tebe i sve je gotovo”.

(advaita vedanta, naznačajniji pravac u indijskoj filozofiji, nauka non-dualizma, vedanta– “krajnje znanje”, advaita– non dulaziam: jedinstvo Atmana, individualne duše i Brahmana, univerzalne, sveprožimajuće duše. Swami je onaj koji je posvetio život Jogi; spiritulani učitelj u ili van institucija, asketik, po starom učenju i tradiciji monah…).

Brahmacharya se kao faza u životu ili Joge pojavljuje sasvim prirodno kada je aspirant (onaj ko se nalazi na putu transformacije i ujedinjenja sa višom istinom) spreman i nema potrebe da izlaže mukama ni sopstveno telo, duh ili dušu a ni prirodno-kosmičke sile. Svaki istinski tragač će na svom putu ka krajnjoj istini i realnosti prirodno postati brahmachari. Ovaj deo puta na stazi samorealizacije i ujedinjenja sa višim je u životu jedne žene mnogo lakši.

Kao na svakom putu iskrenosti, ostaviti životinju da živi a ne pojesti je, i ne biti zavistan od bilo kojih spoljašnjih enteogena je iskren i pravi put.

(en-theo-gono: en– u, theos-bog, genesthi– prouzrokovati; psihodelici, psihoaktivni lekovi. Ovde podrazumevam i alkohol.)

Istinita i čista praksa, nezavisno od toga koliko traje, otvara nove horizonte života, moćna seksualna energija biva transfrormisana u čistu kreativnost i još moćnije energije, vrlo suptilne Odže (Ojas). Ove moćne energije jačaju snagu volje, podmlađuju ćelije i produžavaju mladost uma i tela. Telo bramačarija zrači ogromnom energijom i drugima je veoma privlačno.

Čak i oženjeni ljudi mogu biti bramačariji i mudro koristiti svoju moćnu seksualnu energiju koja je, kao i sve druge energije, deo kosmičke (Maha Shakti ).