Tekst Knjige su čovekov najbolji prijatelj pored psa je nastavak teksta o kvalitetu života i o menjanju starih, umornih navika i kreiranju novih, otmenih.
Ako čovek hoće više da sazna o tome da li je i kako knjiga najbolji čovekov prijatelj pored psa, može da posmatra svog psa.
On sedi mirno, posmatra okolo, razmišlja, istražuje poteze ljudi, njihovu tišinu, tugu ili jecaj, čeka na hranu, čeka da izađe napolje (ne može da dočeka) i čeka- na ljubav. Istu tu ljubav, pas i daje. Daje mnogo ljubavi. Pas pomaže ljudima i drugim životinjama bez pitanja zbog čega, kome ili kada i usput ne očekujući ništa zauzvrat. Ovakva ljubav je jedina prava i takva ljubav zove se bezuslovna ljubav. Pas je, pored davanja bezuslovne ljubavi, i beskrajno strpljiv.
Znači pas je, ustvari, najbolji jogi.
Ali vi možete biti još bolji jogiji od psa. Vi možete transformisati sve što ste videli, čuli, dobili, učinili, rekli. Čak i ljubav možete transformisati. Vašu očajničku želju za ljubavlju možete transformisati tako što ćete i sami postajati i biti divna ljubav. I sve to u tišini.
Tišina reflektuje. U tišini čovek uči i nauči šta je strpljenje. A strpljenjem može da pomogne sam sebi.
Šta tišina nudi čoveku i njegovom nespokojnom duhu, možete čitati na sledećoj stranici. Na ovoj možete pročitati koje vam knjige, ti stari i najbolji drugovi, mogu pomoći da počnete sa pronalaženjem unutrašnjeg mira.
Kvalitet života
Svi mi slušamo ali vrlo malo nas zaista zna kako da sluša. 
Ako se ne osećamo dobro i srećno, što su ustvari sasvim prirodna stanja svakog čoveka, trebalo bi da se zapitamo da li smo zaista okruženi pravim ljudima, da li se zaista ispravno hranimo, da li čitamo ispravne knjige (danas retko ko i čita knjige, mnogima je jedino obrazovanje nažalost postalo čitanje onog što se piše na socijalnim mrežama). Ako se ne osećamo dobro u svojoj koži, trebalo bi da se zapitamo da li je moguće da mi tako olako dozvoljamo drugima da manipulišu nama samima.
Reči, svejedno da li izgovorene, pročitane ili čute, svejedno da li one sa znanjem ili bez znanja, sve su one utisci (samskare) koji su duboko urezani u našu podsvest. Vremenom ti utisci postaju misli, a misli postaju osećanja.
Naša osećanja utiču na kompletan telesni sistem, na njegove ćelije, tkiva, organe, fascije, nerve. I tako, u suštini, svako može da bira šta želi da bude.
U suštini, čovek može slobodno da bira svoju i sreću i mentalno a samim tim i svako ostalo zdravlje.
Kvalitet ljudskog života definitivno zavisi od toga čime se uši, oči, želudac, srce i mozak hrane.
Samo-studiranje uz pomoć starih tekstova
Stare antičke civilizacije su imale duboko znanje o čovekovoj psihologiji i postojanju. Mudre stare knjige pričaju o dobroj mentalnoj nezi govoreći pri tom da je čovek smrtno telo ali da je njegova stvarna priroda besmrtno biće.
Misli današnjeg čoveka se uglavnom bave time kako da se više uštedi, kako da se dođe do više odeće, možda bolje čokolade ili većeg auta. Misli današnjeg čoveka se uglavnom vrte oko stvari materijalne prirode. Ali još je veći problem u tome što čovek misli da je on smrtno biće.
Kojim god mislima da je čovek opsednut on se uvek može mnogo bolje osećati ako bi dohvatio bilo koju od starih duhovnih knjiga i na časak uronio u njihove dubine. Nema, u suštini, danas ničega novog u istini o ljudskom umu i nije se, u suštini, od vremena hijeroglifa do danas ništa posebno u ljudskom umu promenilo. Samo su problemi postali veći i izgleda nerešiviji.
Stare knjige su tako vrlo inspirativne priče mada se mnoge od njih danas često smatraju mističnim upravo zato što je prosečan čovek obavijen velom neznanja i traganjem za materijalnim umesto za duhovnim. “Prosečan” čovek je pri tom čovek svih inteligencija.
Oslobođen um je um bilo kog čoveka oslobođenog od misli koje ga uništavaju, od nestvarnih želja koja mu srce zarobljavaju, od dela koja mu u život donose patnju, od mizerne požude za nerealnim koja mu dah skraćuje sigurno, lagano i sa mnogo patnje.
Bilo da neko traži odgovor na pitanja o kosmosu, muškarcu i ženi, bilo da traži odgovor kako da se snađe u sopstvenom životu sa sobom, drugima i sa prirodom, knjige kao što su Ep o Gilgamešu, Tibetanska knjiga mrtvih, Egipatska knjiga mrtvih, bilo koja Veda- Rigveda, Samaveda, Yajurveda, Atharvaveda, ili Yoga Sutra, pravi su izbor.
Svako može da razume ovu Sutru (nit) Joge, zato što svaki čovek ima neko svoje lično božanstvo. Bez obzira koja je duhovna knjiga bliža njegovim predstavama o životu, čovek bi trebao da čita te redove sa vrlo otvorenim umom.
Samo-studiranje proučavanjem starih tekstova se na jeziku Joge zove Svadhyaya.
Nije stvar u tome biti hodajući citat
Svadhyaya bukvalno znači samo-studiranje. Reč sva znači “sam svoj, sopstvo” a adhyaya znači “studiranje, lekcija, skripta”. Svadhyaya se odnosi i na studiranje starih mudrosti uopšteno.
Ali studiranje definitivno nije u tome da se antički tekstovi uče napamet, da se rečenice u društvu ponosno ponavljaju i da se tako bude ništa više nego citat koji hoda. Nije ni u tome da se sa tekstovima poistoveti već je studiranje čisto iskustvo refleksije tih reči, istovremeno bivajući odvojen od njih.
Tekstovi su jedna stvar a lično iskustvo druga. Iskustvo je ono što donosi mudrost a ne mehaničko čitanje i pamćenje.
Čovek danas može da nađe mnogo knjiga po knjižarama ili na internetu. Mnoge su doduše napisane sa masivnim neznanjem o onome o čemu pišu, kao što je Swami Vivekananda jednom rekao.
“Čovek bez pameti pročita tri slova na sanskritu pa prevede celu knjigu.”
Kako god, ako niste srećni da ove tekstove čitate u originalu, čitajte one prevode i komentare koji su napisani od znalca iskreno i decenijama posvećenog temi.
Čovekov najbolji prijatelj pored psa zu definitivno knjige i njihovo čitanje, osluškivanje njihovih refleksija u tišini. A ne samo gomilanje papira na policama za knjige da bi čovek izgledao “sofisticiran kada mu dođu gosti.”
"Ući unutra"
Biti zaglibljen u jednu jedinu knjigu bez sagledavanja daljine i raznolikosti ne čini najbolje urođenoj mudrosti.
Uvek je dobro čitati, studirati, biti tolerantan i usvajati različite duhovne knjige. Adhyaya takođe znači i “ući unutra”.
Kako se čovek duhovno razvija tako raste i njegova moć razumevanja. Ali čovek ne može duhovno da raste i poraste uz jednu jedinu knjigu.
Kada se pažnja slepo usmeri na samo jednu jedinu temu i um postaje suženiji.
Kada je um sužen, suženo je i srce što, zaista, nije planirana misija čovekovog postojanja. Suženi i um i srce mogu da dovedu (i neprestalno i dovode) do velike zbrke u svetu.
Smisao čitanja i studiranja duhovnih knjiga nije u tome da se postane slep i u prihvatanju pravila, formalnosti i dogme, već je u postavljanju pitanja. Nesiguran i pasivan tragač uvek orobi svoj um i duh prateći jednog jedinog gurua (“guru” je onaj koji “skida mrak neznanja”), jedan sistem verovanja ili sistem rituala tog verovanja.
Onaj ko slepo prati jednu jedinu ideju nije slobodan čovek. Um takvog čoveka je nesiguran a duh netolerantan. Srce tako orobljenog čoveka ne može da se pokrene sa tačke njegovog smrznutog srca što može biti vrlo opasno i za njega samog i za celokupno čovečanstvo i okruženje.
Ljudi se u ovom trenutku kolju između sebe u ime naziva jedne knjige ili bolje- u ime pogrešno shvaćenih poruka tih knjiga.
Izbora uvek ima.
Radite uporno na evoluciji razumevanja.
Razumevanje ne dobija svoj pravi oblik preko noći, to je put korak-po-korak.
Knjige su čovekov najbolji prijatelj, ne najjači neprijatelj.
Beskorisno studiranje
Adi Šankara kaže u svojoj Vivekachudamani da:
“Studiranje (starih) tekstova je beskorisno ukoliko je najviša istina nepoznata i jednako je beskorisno kada je najviša istina već (s)poznata.”
Mnoge antičke knjige su, ustvari, napisane za one koji su već prevazišli niži um a niži um je um koji ne zna, i za mnoge ove stare knjige ostaju nerazumljive.
Lako se može desiti da se (nepripremljen) čovek izgubi u moru informacija. Jednom prosečnom umu ne pada lako da primi sve te informacije.
Ako čitamo knjige ne znači i da imamo znanje.
Mudrost defintivno ne dolazi od samog čitanja knjiga.
Čak ni mudrost sama nije realizacija više Istine.
Koliko ljudi znate koji su realizovali višu Istinu?
Toliko jogija poznajete.
Postoji jedan jednostavan jogički trik kako osloboditi um iz okova konzervativnosti.
Jednostavno ponavljajte u sebi pranava mantru.
Pranava je atmosfersko-kosmički zvuk OM-a. A mantra je definisana kao:
mananat trayate iti mantraha što znači “ono što oslobađa um je mantra”.