YOGAJAGAT bio je prostor i skola gde su se praktikovale klasicne tehnike bogatog hata yoga sistema u Kelnu, Nemacka od pocetka 2015 godine. Prostor je nazalost bio izdat sa precutnim stetama od poplave kao i o greskama i izgradnji donoseci tako dosta bezakonja, nereda i rasula, i samim tim i mnogo tuznih dana i noci mnogima.

Nista naravno nije konacna definicija, svakako su nedostatak harmonije izmedju unutrasnje komunikacije a time i medjuljudske, izmedju coveka i prirode, izmedju kosmosa i coveka u najvecem doveli do toga da ova skola kao takva prestane da postoji sredinom 2017 godine.

Iskustvo ovog nereda sam detaljno i hronoloski zapisivala. Ovaj blog je taj dnevnik:

https://behindlila.wordpress.com

Price i iskustva na ovom blogu se ne ticu samo jednog prostora negde u Nemackoj i nekolicine ljudi vec govore o prirodi ljudskog bica i mogu da inspirisu i pokrenu svakog zivog coveka, da postave pitanja i daju odgovore mnogima. Datum dogadjanja tako nije ni vazan.

Ovom prilikom se najsrdacnije zahvaljujem pravnicima udruzenja za zastitu podstanara koji su me njihovim ogromnim znanjem, stpljenjem, iskustvom trudom i profesionalnoscu podzavali u borbi za moja prava.

A ovo su otvorena pisma mojim bivsim izdavaocima prostora u kojoj se nalazila skola hata joge, gospodji Barbari Frenz, direktoru Zaduzbine Hans- Martin Schleyer-a, kao i gospodinu Stephanu Rotthaus-u.


Keln, Nemacka, 28. Jun 2018

OTVORENO PISMO GOSPODJI BARBARI FRENZ

Postovana Gospodjo Frenz.

Od pocetka 2015. do sredine 2017.  sam vodila skolu Hatha Joge koja je bila smestena u kuci ciji deo se nalazi u Vasem vlasnistvu, kako je, sada vec u nasem bivsem ugovoru stajalo. Kao Vas podstanar kontakt sam uglavnom odrzavala ne sa Vama vec sa Vasim  zvanicnim zasupnikom. Dve godine posle potpisivanja ugovora sam imala, nimalo lepu, priliku da i i Vas licno upoznam.

Iz razloga sto, na kraju, Vasim licnim izborom, nemamo licni kontakt i obzirom da se ne radi o privatnom stanu vec o skoli koja je bila javna i otvorena za sve, osecam da bi trebalo da Vam se obratim na ovaj nacin. Zelim da Vas podsetim na par stvari i da Vam javno postavim par pitanja.

Osim toga, slobodno izrazavanje i istina po sebi su za mene, kao ljudsko bice, najdragocenija i najzdravija ishrana.

Vasi odgovori ce tako znaciti ne samo meni vec mnogima.

Dozvolite mi da zajedno pogledamo par detalja koji su nas povezivali.

Cak iako su ovi detalji deo jedne nimalo slatki proslosti ipak su inspirativni danas, a bice takvi i sutra.

 

Kraj 2014. godine.

Izdali ste mi prostor u Kelnu. Vas licni izbor bio je da prilikom izdavanja precutite stete koje su ostale u prostoru posle poplava u istom.

Bilo je, razumljivo, samo pitanje vremena kada cu Vam se obratiti i zamoliti da mi omogucite da nastavim moje predano i iskreno poducavanje u prostoru koji se nalazi u Vasem vlasnistvu i koji sam svakog meseca uredno placala.

Sto znaci, bilo je samo pitanje vremena kada ste trebali da resite problem i da otklonite stetu.

 

I tako je vreme za moje javljanje doslo sredinom 2016 godine.

Moji email-ovi sa puno brige i iz srca napisane molbe da primetite mene, moje i zdravlje mnogih drugih, ostaju bez odgovora. Uglavnom niste imali vremena, ili ste bili na odmoru.

 

Kraj 2016. godine.

Posle dugog, strpljivog, urednog, samo- i disciplinovanog cekanja, krajem 2016 morala sam da se uclanim u udruzenje za zastitu podstanara kako bih mogla da nastavim komunikaciju sa Vama i sa Vasim zastupnikom, iako sam ucinila sve najbolje sto sam mogla da bih izbegla ovaj, za mene nov, nacin komunikacije.

Bila mi je potrebna pomoc da organizujem retke, ipak neprestano neistinom ispunjene i misticno uvijene odgovore sa Vase i od strane Vaseg zastupnika, i da pokrenem pravdu.

U pitanju nisu moje licne pretpostavke ili nekakve glasine, vec cinjenice, u suprotnom niti bih morala da trazim pravnu pomoc niti da pisem ovo pismo.

Neko je morao da me podrzi i da mi pomogne u borbi da stvari i razum dovedem u ravnotezu i to ne teoretski nego pragmaticno i prakticno, maksimalisticki a ne minimalisticki.

Ja sigurno nisam najveci specijalist u mnogim poljima, ipak raspolazem jednom spoznajom na koju me je moj licni put doveo, a to je da je realnost ono sto je istinito. Svakako je ova moja spoznaja, iako je smatram za velikom, bila samo jedna minimalisticka predstava koja bi me bez izuzetnog truda, znanja, iskustva, profesionalnosti i gospodstva asesora i celokupnog tima profesionalaca udruzenja za zastitu podstanara ne bi nikuda dovela. Vase misticno umotane reci i dela su cak i za mene, koja je vec odavno prepoznala sta ljudima donosi dobro, bila previse.

 

Apropo clanova, ili Mietglieder.

Nasu prepisku sam brizljivo negovala od prvog do poslednjeg dana. Odstampana, ista se nalazi u jednoj zutoj fascikli. Fascikla je debela i volumen joj daju uglavnom moja pisma koja sam od polovine 2016 godine slala Vama i Vasem zastupniku. Kako to vec zakoni prirode nepogresivo uredjuju, fasciklu sam otvorila pre par nedelja. Jedno pismo koje ste licno poslali udruzenju za zastitu podstanara je posebno privuklo moju paznju i podsetilo me da bih mogla i trebala da Vas necemu poducim.

Clanovi nisu, gospodjo Frenz, izmisljene kreature koje zive na nekoj izmisljenoj planeti, ili fantasticni likovi iz “Beskrajne Price”. Nisu ni gasovite forme koje isparavaju i nestaju, vec istiniti ljudi koji zive u istinitom drustvu, oko Vas, sto znaci da se rec clanovi ne pise pod znacima navoda kao sto ste Vi to ucinili u jednom od pisama koje ste Vi licno, iz Vaseg fikcionalnog sveta, uputili udruzenju za zastitu podstanara.

Zahvaljujuci istom udruzenju Vi ste me istinski primetili tek posle pet meseci i licno dosli u prostor na sopstevnu zelju, kako ste se izrazili, kao moj izdavalac. To je bio jedini put da sam Vas licno srela, 6. januara, 2017.

 

JOS PAR REDOVA

Sledeci redovi su deo jednog mog drugog dnevnika koji mi je bio saputnik kroz jedan nimalo lak period zivota. Nijedan red ovog dnevnika nigde do sada nisam objavila. Iako su i ovi redovi deo proslosti, osecam da bi sada trebalo da ih pomenem. Jer, proslost vrlo cesto bude sadasnjost, te tako nam omogucava da iz toga izvucemo neke pametne pouke. Stariji smo i time, trebalo bi, i mudriji.

 

Dozvolite mi da zajedno zavirimo u ove redove.

Pri tom mi, molim Vas, dozvolite da izrazim moja osecanja. Ljudi koji izrazavaju svoja osecanja nisu nedovoljno razvijeni, primitivni, barbarski i necivilizovani ljudi. Nije sramota da se pokazu osecanja. Ljudi treba da pokazu svoja secanja i da se emotivno izraze. U suprotnom, ako to ne cine i ako umesto toga uvek pricaju iza ledja drugih i ismejavaju druge, njihova osecanja, misli i dela, njihova psiha i substanca njihovog celokupnog bica oboli.

Iskvarena medjuljudska komunikacija, kao i ona unutrasnja, kvari jezgro celokupnog bica.

Iskvareno jezgro individualnog bica vodi ka iskvarenom drustvu koje ni jedan covek sebi ne zeli.

Zivot je isuvise lep ali i isuvise kratak za toliko mnogo zabune.

Zato je vrlo vazno da se ljudi izrazavaju iz srca i iskreno, i zato nemam nameru da se bilo kome izvinjavam zato pricam iz srca i iskreno.

Pre ovog susreta sam Vas, znaci, pismeno zamolila da sa mnom pricate istinu, da Vase reci i dela uskladite sa onim Vaseg zastupnika, kao i da iste drzite na nivou prikladnom stanju i molbama Vase sagovornice. Umesto toga ste na ovaj susret dosli sa visoko podignutom glavom sto mi je momentalno i bez ikakve sumnje dalo do znanja da ste, umesto za dijalog, bili iskljucivo orjentirani na monolog. Delali ste najbrze moguce, postupci i reci su Vam bili vrlo uvredljivi, glasni, manipulativni, egocentricni i bez ikakvog postovanja prema meni kao i prema svim ljudima koji su bili u bilo kakvoj vezi sa ovim prostorom, a koji nisu pripadali Vasim izvorima.

Niko za Vas nije bio vazan.

I niko nista nije znao.

 

Doduse sa tada prisutnim arhitektom ste se dobro razumeli. U roku od dva minuta je menjao svoja misljenja. Dozvolili ste mu cak da se prema meni ponasa kao da je on moj izdavalac licno. Njegovu primedbu da moji ucenici i ja disemo u ovoj prostoriji i da smo mi nasem disanjem prouzrokovali ogromnu vlaznost u zidovima prostora, niste komentarisali. Vase cutanje meni licno je znacilo slaganje. I on je prilikom ovog susreta delao brzo i bucno, i rekao i odredio vise nego Vi licno ili Vas zastupnik tokom naseg celokupnog, doduse cetvorostrukog postojanja podstanar-izdavalac, Vi, Vas zastupnik, udruzenje za zastitu podstanara i ja.

Uobicajeno, izdavalac dobija novac za stanarinu od svog podstanara i trebalo bi da ga zastiti od neprijatnih situacija, zato sto dobija novac od istog.

 

Plan prostora koji ste mi izdali Vam tada nije bio poznat i uporno ste pokusavali da pronadjete aparate koji ne postoje u prostoru iako sam Vam nekoliko puta dala do znanja gde se aparati koje trazite nalaze. Poznavala sam prostor vrlo dobro, svaku poru, svaki ugao. U prostoru smo disali i izvodili stare jogicke tehnike vrlo ozbiljno i predano. Bila je to jedna oaza mira, cistoce, cistote, iskrenosti, otvorenog srca i otvorenosti uopste koje sam ja vrlo lepo negovala odrzavajuci iste na visokom novou.

 

Ovim i svim mojim ostalim svojstvima ste se igrali i manipulisali. I uopste ste puno manipulisali.

Time ste vredjali i moja osecanja.

A pre susreta sam Vas najuljudnije zamolila da se dobro informisete sta ja to tacno radim u Vasem prostoru, kao i da na susret dodjete dobro opremljeni tacnim informacijama, uopste.

Prilikom ovog, naseg jedinog, susreta, u Vasim ocima sam osecala i videla ogromnu vatru. Imala sam osecaj da bi me ova vatra najradije momentalno unistila da nisam bila spremna da se punim srcem borim za svoja, kao i za prava drugih, kao i za celokupno covecanstvo. Sta sam Vam ucinila, gospodjo Frenz, da se prema meni ovako ponasate? Nisam Vas nikada pre toga videla. Vi ne znate ko sam ja, kojim znanjem, iskustvom, svojstvima i mogucnostima raspolazem, koje gene nose molekuli u mom telu, niti znate bilo sta o mom epigenetskom nasledstvu.

Nasa jedina veza bio je Vas bankovni racun na koji sam svakog meseca redovno uplacivala stanarinu za prostor koji sam od Vas iznajmila.

Novac je bila jedina komunikacija izmedju nas.

Pri tom susretu ste mi okretali ledja i tretirali me kao niko i mom celokupnom bogatom zivotu vodjenom u nekoliko razlicitih zemalja.

U jednom trenutku je doduse izgledalo da imate razumevanja za moju tadasnju situaciju i pitali me da li se dobro osecam u Vasem prostoru. Ponovo ste bili brzi od mene. Pre nego sto sam iole uspela da izrazim svoja osecanja, rekli ste mi da mogu da izadjem napolje ako se ne osecam dobro u Vasem prostoru pokazujuci mi pri tom rukom pravac gde bih mogla da izadjem.

Pri ovom susretu nisam bila sama sa Vama.

I onda ste odjednom porekli sve sto ste rekli.

 

Januar 2017.

I sada pocinje jos napornija i zahtevnija kominikacija izmedju udruzenja za zastitu podstanara i Vas.

Pisma svih mogucih vrsta. Preporucena, sa povratnicom, sa potvrdjenim urucenjem, sa licnim urucenjem.

Potvrde o urucenju.

Neistine. Igre. Izprepletene neistine.

Zmurke.

Neodgovaranja.

Nejavljanja.

Cekanja. Cekanja. Cekanja, sa moje, tj, strane udruzenja za zastitu podstanara.

 

Nastavili ste neprestano da me pismeno krivite za sve sto se desavalo u prostoru u kome sam vodila skolu Hatha Yoge, mnoga pisma su pritom dolazila pod email adresom fondacije koje ste i sami direktor.

Vasa masta vise nije imala granice.

A ja sam neprestano, potpuno uzemljena, nastavila da Vas pismeno molim da sa mnom pricate istinu kao i da postujete znanje i ogromno iskustvo raznih majstora i zanatlija koji su dolazili u ovaj prostor i izvodili provere.

O Vasem prostoru sam, zauzvrat, nastavila da nepromenjeno vodim racuna kao i da redovno placam stanarinu za isti.

Vladala je jedna ispremetana i vrlo naporna zbrka iz raloga sto Vase reci, dela, primedbe i osude nisu bile uskladjene sa onima Vaseg zastupnika. Nije bilo vise jasno ko sta poseduje i ko i sta od mene ustvari hoce. I zasto. Vase reci, odluke i dela su me cesto ostavljale bez reci, skoro paralizovanu.

Jedna duga prica.

Srecom posedujem mogucnosti koje podsticu i prosiruju moje mentalne kao i kapacitete mog srca, sa svakim novim zivotnim iskustvom i izazovom, bez obzira na kom lingvistickom jeziku me one snasle.

 

Maj 2017.

Posle nekoliko pozivanja udruzenja za zastitu podstanara, po treci put, dobijate otkaz bez otkaznog roka.

I ovog puta se isto zaista i dogodilo.

Predaja prostora koji sam od Vas iznajmila je, od udruzenja odredjeno, trebao da se izvede 31. Maja 2017. do 16 casova.

Niti ste se Vi pojavili na pravno odredjen termin, niti Vas zastupnik.

Napustila sam Vas prostor u najboljem mogucem redu i poslala kljuceve Vase imovine putem poste.

Nas ugovor je dobio novi pridev: bivsi.

Ali, Vi i dalje niste bili voljni da mi isplatite kauciju koju ste dobili krajem 2014 godine za prostor koji sam od Vas iznajmila, kao i ostale, od mene Vama, placene sume.

 

Sredina jula 2017.

Sada pocinje novo poglavlje.

Saljete pismo, vec uobicajeno, meni i udruzenju za zastitu podstanara u kome zahtevate od mene da obavim nekoliko naknadnih popravki, izmedju ostalog sam morala da odlepim ime moje skole sa postanskog sanduceta, davajuci mi pri tom vrlo kratak rok i pod upozorenjem da cete, ukoliko ne obavim sve sto se od mene zahteva do 5. avgusta 2017, zadrzati kauciju.

Deo onog sto ste od mene zahtevali ispunjavam u roku i besprekorno, dok ostali deo udruzenje za zastitu podstanara, koje je mesecima cekalo na Vas i Vaseg zastupnika da casno obavite svoje gradjanske duznosti, pravnicki i po zakonu odbija.

 

Juli/avgust 2017.

Vi jos uvek niste voljni da mi isplatite kauciju koju ste dobili. O drugim placenim sumama jos nije ni bilo reci.

 

I sada pocinje jedan novo poglavlje.

Pocinjete da se cenjkate sa mnom, tj, sa udruzenjem za zastitu podstanara.

 

Godina 2018.

Sve moguce firme i iskusni tehnicari i majstori potvrdjuju usmeno i pismeno da nije trebalo omalterisati zid pre deset godina (Vasom sopstvenom odlukom, i/ili odlukom Vaseg zastupnika) u suterenu koji sam od Vas iznajmila i u kojoj sam vodila skolu joge, i da uzrok enorme vlaznosti zida, samim tim i vlaznosti vazduha u prostoru, naravno, nije moje i disanje mojih ucenika, vec je razlog greska u gradnji. Radi se o Vasem licnom vlasnistvu i za sve odluke vezane za iste, ste jedino Vi odgovorni.

 

Znaci, dugo  je trajala komunikacija na ovu temu izmedju Vas i mene, tj , udruzenja za zastitu podstanara:

od sredine, tj, kraja 2016. godine do pre nekoliko nedelja kada sam u ime mog vaspitanja, spokoja, kreativnosti, stvaranja i iscrpljenosti, i istovremeno u ime sveprozimajuce lepote, odlucila da protiv Vas, tj. Vaseg zastupnika ne podnesem prijavu sudu i da Vam ostavim ono sto mi pripada.

Osim toga troskovi suda bi me mnogo kostali a i mogli bi da traju dosta dugo. Moja odluka je tako, na ovaj ili onaj nacin, dovela stvar do kraja.

Ne morate vise da se cenjkate sa mnom.

Takodje nemate vise motiva da budete covek kakvim ste se poslednjih godina neprestano pokazivali.

I ja sam vrlo sam srecna da je ova prica iza nas.

 

Vi ste deo mog iskustva, mog znanja i zivota, oh, lá, lá, kakvog zivota! Od Vas sam mnogo naucila i na tome sam Vam beskrajno zahvalna.

 

Ovom prilikom zelim da Vam se zahvalim da sam ipak smela da od Vas dobijem kauciju i jedan deo sume koju sam Vam platila. Ostali deo, tako sam odlucila, zadrzite.

Ostavljam Vam ono sto pripada meni.

 

Zaboravimo sada ove prosle razmirice.

 

Svakako  se osecam slobodnom i oslobodjenom da Vam u ime slobode (posebno one o kojoj prica Povelja Ujedinjenih Nacija u Clanu 19 kao i Clan 5 Temeljnog Zakona Savezne Republike Nemacke), u moje kao i u ime sezdeset hiljada clanova samog kelnskog udruzenja za zastitu podstanara, u ime stotine hiljada clanova sirom Nemacke, u ime svih podstanara koji nisu u mogucnosti da plate clanarinu, u ime entiteta i u ime covecanstva na nasoj kompletnoj planeti, javno postavim par pitanja.

 

Vi ste direktor jedne fondacije koja ima dugacku tradiciju i koja podrzava obrazovanje.

Da ostanemo pri temi, kako ste se prilikom naseg jedinog susreta vec i sami nekoliko puta izrazili, gospodjo Frenz, bez borilacke vatre u mojim ocima i sa  svakako punim plucima i radoznalo gorucim srcem, pitam Vas:

ako Vi od nas, akademika kao i ne-akademika, od mladih kao i od starijih ljudi oduzimate ono sto nam pripada, kako cemo mi moci da nastavimo nase obrazovanje ili da se uopste skolujemo? Obrazovanje u Nemackoj, kao uostalom bilo gde u svetu, nije besplatno. U Nemackoj se nista ne dobija besplatno.

Koje sunce bi moglo i nas da ogreje, obzirom da je obrazovanje drugo sunce, kako su jos anticki filosofi govorili?

Cak i kako postupati ili pregovarati se mora uciti.

Sve ima svoju cenu, ionako.

 

Kako bi mi mogli da odrzimo jednu zdravu ravnotezu izmedju slobode koja se, kako stoji na web stranici fondacije koju vodite, ne podrazumeva, i sugurnosti, obzirom da novac donosi izvesnu sigurnost?

Ako mi izdajete prostor znajuci da je nezdrav, kako mogu da poducim ljude da razumeju, osete i neguju svoje disanje i telo, ili da prosire granice svoje svesti?

Ako oduzmete novac koji meni pripada, kako mogu da iznajmim i platim novi prostor, u kome bih pomagala ljudima da se opuste i oslobode od prevelikih dnevnih obaveza?

Ili da im pricam o univerzalnim principima, ili koliko je lepo i vazno imati cistu savest, ili na koji nacin bi mogli da svoj unutrasnji, emocionalni, mentalni i fizicki svet odrze na zdravom i gospodskom nivou uprkos svih provokacija.

Ili koliko je vazna samoodgovornost.

Znaci, da podelim sa ljudima sve ono sto umem, volim i zivim.

Sporedne trgovine mi, tradicionalno, nisu u interesu. Da zaradim bez muke, nasledjeno, ne umem.

U spekulacijama sam vrlo losa, u sposobnosti da razlikujem maglu od svetlosti sam, nasuprot, vrlo dobra.

Kako mogu da ostanem verna mojim nasledjenim svojstvima u pomaganju siromasnijim i siromasnima, ako Vi zadrzavate ono sto propada meni?

Zasto uopste moramo da se borimo za ono sto nam pripada, u jednom civilzovanom svetu?

 

Zasto zadrzavate ono sto pripada nama?

 

Kako da 7,6 milijardi ljudi na Zemlji zivi u harmoniji, obzirom da nista nije odvojeno ni od cega i da je sve medjusobno povezano?

Gospodjo Frenz, sta znaci recenica:

Ljudska cast je nepovrediva?

Da li se i ova recenica pise pod navodnicama?

Na kakav zivot mi imamo pravo, ako od nas oduzimate ono sto nam pripada i ako se prema nama ponasate tako kako se ponasate?

 

Ovom prilikom mi je vrlo vazno da Vam dam do znanja da ovim otvorenim pismom ne zelim da donesem bilo kakvu stetu, bilo emotivnu, duhovnu, telesnu, finansijsku, niti bilo kakve druge stete, niti Vama niti bilo kom ljudskom bicu.

 

U ime sadasnjosti i u ime ljudske buducnosti, kao i u nadi da od Vas necu ponovo dobiti odgovor da ja to “ne moram da znam” (i da tako necu ponovo dobiti motiv da Vam postavim pitanje koje je za Vas vrlo neprijatno. molim Vas setite se, i molim Vas, nemojte mi jos jednom dati motiv za ovo) i da cu umesto toga dobiti javne i direktne odgovore razumljive svim vrstama ljudi, cekam radoznala.

 

Pozdrav.

Lika Holzem

M.A.,

napredan Hatha Yoga ucitelj.

 


Keln, Nemacka, 28. Juni 2018

OTVORENO PISMO GOSPODINU STEPHANU ROTTHAUS

 

Postovani gospodine Rotthaus.

 

Upoznali smo se krajem 2014. godine kada ste mi pokazali prostor koji sam zelela da iznajmim.

Skoro sam bila zaboravila prostor kada ste me posle par nedelja nazvali donoseci dobre vesti: prostor biste mi rado izdali, sto sam vrlo srecna i ucinila i tako vodila skolu Hatha Yoge.

Ja sam, znaci, bila Vas podstanar i prve dve godine naseg ugovora o zakupu prostora sam uglavnom bila u kontaktu sa Vama, iako Vase ime nije stajalo u ugovoru.

 

Iz razloga sto, na kraju, vasim izborom, nemamo licni kontakt i obzirom da se radi o skoli koja je bila javna i dostupna svima, osecam da bi trebalo da Vam se obratim na ovaj nacin. Zelim da Vas podsetim na par stvari i da Vam javno postavim par pitanja.

Osim toga, slobodno izrazavanje i istina po sebi su za mene, kao ljudsko bice, najzdravija ishrana.

Vasi odgovori ce tako znaciti ne samo meni vec mnogima.

 

Dozvolite mi da zajedno pogledamo par detalja koji su nas povezivali.

Cak iako su ovi detalji deo jedne nimalo slatki proslosti, ipak su inspirativni, danas, a bice takvi i sutra.

 

Pri tom mi, molim Vas, dozvolite da izrazim moja osecanja. Ljudi koji izrazavaju svoja osecanja nisu nedovoljno razvijeni, primitivni, barbarski i necivilizovani ljudi. Nije sramota da se pokazu osecanja. Ljudi treba da pokazu svoja secanja i da se emotivno izraze. U suprotnom, ako to ne cine i ako umesto toga uvek pricaju iza ledja drugih i ismejavaju druge, njihova osecanja, misli i dela, njihova psiha i substanca njihovog celokupnog bica oboli.

Iskvarena medjuljudska komunikacija, kao i ona unutrasnja, kvari jezgro celokupnog bica.

Iskvareno jezgro individualnog bica vodi ka iskvarenom drustvu koje ni jedan covek sebi ne zeli.

Zato je vrlo vazno da se ljudi izrazavaju iz srca i iskreno, i zato nemam nameru da se bilo kome izvinjavam, jer pricam iz srca i iskreno.

 

Kraj 2014. godine.

 

Izdali ste mi prostor u Kelnu. Vas licni izbor bio je da prilikom izdavanja precutite stete koje su ostale u prostoru posle poplava u istom.

Bilo je, razumljivo, samo pitanje vremena kada cu Vam se obratiti i zamoliti da mi omogucite da nastavim moje predano i iskreno poducavanje u prostoru koji je Vase vlasnistvo i koji sam svakog meseca uredno placala.

Sto znaci, bilo je samo pitanje vremena kada ste trebali da resite problem i da otklonite stetu.

 

I tako je vreme za moje javljanje doslo sredinom 2016 godine.

Moji email-ovi i molbe da primetite mene, moje i zdravlje mnogih drugih su ostale bez odgovora. Uglavnom niste imali vremena, ili ste bili na odmoru.

 

Kraj 2016. godine.

Posle dugog, strpljivog, urednog, samo- i disciplinovanog cekanja, krajem 2016 morala sam da se uclanim u udruzenje za zastitu podstanara da bih nastavila komunikaciju sa Vama i gospodjom zvanicnim izdavalacem, iako sam ucinila sve najbolje sto sam mogla, da bih izbegla ovaj, za mene nov, nacin komunikacije.

Bila mi je potrebna pomoc da organizujem retke, ipak neprestano neistinom ispunjene i misticno uvijene odgovore sa Vase i od strane gospodje izdavalaca, i da pokrenem pravdu.

U pitanju nisu moje licne pretpostavke ili nekakve glasine, vec cinjenice, u suprotnom niti bih morala da trazim pravnu pomoc niti da pisem ovo pismo.

 

Neko je morao da me podrzi i da mi pomogne u borbi da stvari i razum dovedem u ravnotezu i to ne teoretski nego pragmaticno i prakticno, maksimalisticki a ne minimalisticki.

Ja sigurno nisam najveci specijalist u mnogim poljima, ipak raspolazem jednom spoznajom na koju mi je moj licni put doveo, a to je da je realnost ono sto je istinito. Svakako je ova moja spoznaja, iako je smatram za velikom, bila samo jedna minimalisticka predstava koja me bez izuzetnog truda, znanja, iskustva, profesionalnosti i gospodstva asesora i celokupnog tima profesionalaca udruzenja za zastitu podstanara ne bi nikuda dovela. Vase misticno umotane reci i dela su cak i za mene, koja je vec odavno prepoznala sta ljudima donosi dobro, bila previse.

 

Komunikacija izmedju nas je, dakle, svih godina u kojima sam bila Vas podstanar, bila vrlo ispremetena. Cesto smo, ja i udruzenje za zastitu podstanara, morali da cekamo nedeljama i mesecima na Vase javljanje kao zvanicnog zastupnika gospodje izdavaoca, kako ste se sami nazvali u pismima koje ste pisali. Vrlo cesto su nas od Vas i gospodje zvanicnog izdavalaca zatrpavale potpuno razlicite i beskorisne informacije, iskazi i izjasnjenja. Kao odrasla osboba sam sa Vam bila prinudjena da igram zmurke, sto nikako nije moj nacin medjuljudske komunikacije. Ove misteriozne zagonetke kojima sam morala da se bavim su mi naravno oduzimale mnogo vremena i energije najrazlicitije vrste.

 

I prepisku sa Vama sam brizljivo pazila. I ova prepiska se, bas kao i ona sa gospodjom zvanicnim izdavaocem, nalazi odstampana u istoj fascikli, jer, krug mora se okrece.

Fascikla je debela i volumen joj daju uglavnom moja pisma koja sam od polovine 2016 godine slala Vama i gospodji zvanicnom izdavaocu. Kako to vec zakoni prirode nepogresivo uredjuju, fasciklu sam otvorila pre nekog vremena. Jedno dugacko pismo koje sam Vam putem elektronske posteposlal u novembru 2016 je posebno privuklo moju paznju. Osecam da bih na ovom mestu trebala da Vam par isecaka iz pomenutog pisma ponovo posaljem, iako je pismo vec deo proslosti.

Jer, proslost vrlo cesto bude sadasnjost, te tako nam omogucava da iz toga izvucemo neke pametne pouke. Stariji smo i time, trebalo bi, mudriji.

 

Dozvolite mi da zajedno procitamo par isecaka pisma koje sam Vam iskreno napisala i u tadasnjem epicentru moje nimalo zavidne situacije, i na koje Vi nikada niste odgovorili, kamoli izvinili se. O basti koju sam sama odzavala, o zivim ogradama koje ste vi sekli i cije sam granje morala sama da sakupljam i otklanjam, i pri tom morala da placam bastovanske radove, necemo sada pricati. Pismo sam, znaci,na jedan fer nacin prilagodila sadasnjem momentu i prostoru, i korigovala par gramatickih gresaka.

 

“Keln, 04. Novembar 2016.

 

Lep dobar dan gospodine Rotthaus.

 

Postovana se ni u kom slucaju ne osecam.

 

Kada ste pri nasem poslednjem susretu usli u prostor koji od Vas iznajmljujem, glasno ste primetili da u prostoru niste bili od kraja 2014. godine. Sa najboljom namerom sam Vam rekla:

“Steta, propustili ste da posetite jedan lep prostor”, zato sto sam tako osecala i mislila.

Sa akcentom ste odgovorili:

“Ne gospodjo Holzem, NISTA nisam propustio”.

 

Da, gospodine Rotthaus.

Jeste.

 

Propustili ste da procitate web stranicu koju sam napisala iz cistog zivotnog iskustva i koja predstavlja moje poducavanje kao i prostro koji je u Vasem vlasnistvu, kao i to da se informisete ko stoj pred Vama i sta ona tacno radi u ovom prostoru.

Neprestano citam o Vasem odmoru, letenju i sletanju, sto me nimalo ne zanima.

Ocigledno postoji veliki nesporazum izmedju Vas/gospodje izdavaoca i mene.

Dozvolite mi, dakle, da se Vama licno i mom zvanicnom izdavaocu kratko predstavim, kao i da Vam kazem sta osecam i mislim o Vama i Vasim delima.

 

Dolazim iz jedne srpske porodice koja me je vaspitala da se ne bavim prevarama, da ne kradem, ne lazem, da uvek govorim iz srca i da se borim za ispravnost. Bez mame sam ostala u 19, godini (ja sam bliznakinja) i od tada zivim sa ljudima razlicitijih nacija, rase i boja koze u razlicitim zemljama. Od tada se borim za pravdu i protiv prevare i manipulacije ljudima.

 

U Lindenthal (deo grada Kelna u kome se nalazila skola) nisam dosla da bih bilo kome nanela bilo kakve emocionalne, duhovne, dusevne, telesne ili finansijske stete, vec da da se brinem o ljudskom zdravlju i dobrostanju, kao i da podelim sa ljudima moje ogromno iskustvo, moje znanje i umece.

Vaspitana sam da ne pravim razlike izmedju ljudi, nazalost Vi to cinite. Postoji jedan ogroman ponor izmedju Vas i mene.

 

Vi ste mi izdali prostor sa velikom stetom od predhodnih poplava. Kao izdavaoc, Vi ne morate to da pomenete buducem podstanaru.

Jedan casni covek to sebi ne bi dozvolio, to je svakoj dusi na svetu jasno.

 

Pomenucu Vam par situacija koje su me navele na to da niti bi Vama niti gospodji izdavaocu ne bi trebala i smela da verujem. A i zasto nazalost necete moci jos jednom iznova da pomenete recenicu “Ne, ja to nisam rekao”.

Ovo su male kratke price koje su ujedno i slika  celokupnog drustva.

 

 

PRE IZDAVANJA PROSTORA

 

Prilikom naseg prvog susreta sam Vam iskreno rekla da sam do sada iznajmljivala nekoliko prilicno nezdravih prostora za moje poducavanje joge i pitala Vas da li u prostoru postoji budja.  Rekli st emi:

“Ne, apsolutno ne posotoji.”

Vrlo dobro se secam Vaseg pogleda.

Vreme je pokazalo iz kog razloga je Vas pogled bio uperen bas na zid na koji je bio uperen.

 

KADA SE VLAZNOST NA ZIDU POJAVILA

 

… po svojoj savesti sam Vas odmah informisala o tome.

Iskren i odgovoran tehnicar je doduse posetio prostor i meni, kao i Vama licno, saopstio njegovo strucno misljenje i predloge.

 

NAS TELEFONSKI RAZGOVOR I PAR VASIH PREDLOGA

 

Pri nasem telefonskom razgovoru predlozili ste mi da jednostavno prefarbam zid i da nastavim da koristim prostor sa prefarbanim zidom.

Svaka cast za ljudsko postovanje, gospodine Rotthaus!

Za tako nesto covek treba da se rodi.

 

U septembru sam Vam pismeno i na vreme dala do znanja da jos uvek nisam platila kiriju i zamolila Vas da me kontaktirate sto je pre moguce, da bi o tome porazgovarali. Kao odgovor dobijam da ste na odmoru.

Pri pomenutom razgovoru ste vrlo uzbudjeno primetili:

“Gospodjo Holzem, ne mozete tek tako da ne platite kiriju!”

Htela sam da o tome popricam sa Vama ali ste Vi bili na odmoru.

 

Vas sledeci predlog bio je da “zakljucam” taj vlazan deo prostora. Kao sto ste pri telefonskom razgovoru mogli da primetite, nisam Vas dobro razumela, pitavsi Vas dva puta sta tacno time mislite.

Mislili ste tacno da deo prostor koji je vlazan odelim od ociju mojih ucenika i mojih, time i realnost, Jednostavno da sakrijem realnost. I da pri tom nastavim da placam punukiriju?

Svaka cast!

 

Kada sam Vam rekla da ste Vi, pre nego sto cete mi izdati prostor, tacno znali da je zid vlazan, rekli ste mi:

“Da, gospodjo Holzem, ali ste Vi prostror iznajmili”. Sa velikim I.

Vas smesak se mogao osetiti preko telefona.

 

Da gospodine Rotthaus, iznajmila sam prostor zato sto mi niste rekli da prostor ima stetu od poplava i nije dobro saniran (sa velikim S, ne malim). Da ste mi to rekli, ne bih iznajmila prostor.

 

VASE IGNORISANJE MOG PISMA

 

Kao detetu jednog medicinskog radnika (moja mama je najveci deo svog altruistickog radnog veka provela na grudnom odeljenju) poznato mi je da vlazni zidovi ispistaju spore budje (za ovo se svakako ne mra biti niti medicinar niti dete jednog medicinara, vec se ovi uci jos u osnovnoj skoli), takodje mi je poznato da su spore NEVIDLJIVE da su izuzetno stetne za ljudsko zdravlje.

Moje pismo, licno uruceno clanovima Vase porodice, u kome Vas molim da zbog mog i zdravlja mojih ucenika strucno proverite postojanje spora u prostoru, ignorisete.

Umesto toga me redovno obavestavate o Vasim odmorima.

Svaka cast, gospodine Rotthaus!

 

NA KRAJU NASEG POSLEDNJEG SUSRETA

 

… rekli ste da cete pogledati odakle dolazi vlaga u zidu.

 

Zasigurno, covek ne mora da raspolaze zapanjujucom inteligencijom ili akademskim zvanjem da bi razumeo da se voda (kisa) sliva kroz cev koja se nalazi na zidu kuce, odatle iu zemlju i iz zemlje u lose izolirani zid. Vase drhtave ruke su licno drzale aparat koji je na pojedinim mestima na zidu pokazivao vlaznost od 100%, i to u samoj blizini poda i zida. Nisam samo ja bila svedok ovoga.

 

Niste bili skoro dve godine u prostoru.

Ja i moji ucenici smo ti koji poznaju prostor od kraja 2014 godine.

 

***

 

Nazalost ni Vama ni gospodji zvanicnom izdavaocu prostora ne verujem vise ni jednu rec i niti jednom delu. Vama je izgleda odmor vazniji od ljudske casti i ljudskog zdravlja.

Svaka cast!

 

Ne prestajete da me okrivljujete za sve sto se desava u prostoru a pri tom ni sami ne znate da li i kako uopste placam struju koju potrosim. O ljudskim porama, kapilarima i tkivu, kao i o porama, kapilarima i tkivu zidova ne znate nista.

Sve sto Vas zanima je puna kirija.

 

Po Vasoj predstavi nisam samo ja prevarant vec su, kako slusam od Vas, svi ljudi losi i niko nema pojma.

Znanje dolazi, gospodine Rotthaus, iz iskustvenog srca.

 

Pisete mi i obavestavate mi gde slecete i da ste na odmoru.

A ja Vam placam punu kiriju za jedan prostro koji je potpuna ruina, zato sto mi Vi ne dozvoljavate reduciranje kirije.

 

Dolazi zima. Bez aparata koji otklanja vlaznost, budja ce se vrlo brzo prosiriti kroz prostor i tako nas sve zaraziti, sto bi trebalo da bude jasno cak i skolskom detetu. Vec sada, u vreme mog poducavanja dok aparat ne radi (zbog velike buke koju proizvodi) vlaznost vazduha iznosi 75-80 decimala.

Da li biste Vi poslali Vase dete na cas u ovaj prostor?

 

Zar se ne stidite, gospodine Rotthaus?

 

O tome koje vrednosti vlaznosti vazduha smeju biti dozvoljene u prostoriji kojoj ljudi disu (iako se nalazi u suterenu, prostor ste izdali ljudima) necu sada pisati, jer je do tih informacija vrlo lako doci.

Sve je zapisano.

I sve ima svoje vreme, gospodine Rotthaus.

 

Gospodine Rotthaus, ne treba mi da znam gde Vi i Vasa porodica putuje, leti i slece, sve sto mi treba je potpuno konkretna medjuljudska komunikacija puna postovanja.

 

Veliko hvala sto ste izdvojili par minuta Vaseg dragocenog vremena da procitate ovo polu-javno pismo jednog obicnog podstanara.

 

Ovo je moja borba, gospodine Rotthaus.

Cak iako Vase predstave i ponasanje pokazuje da ocigledno Untermenschen (podljudi) postoje, verujte mi, ne postoje.

 

Hvala sto ste me podsetili da treba da se borim.

 

Lika Holzem

 www.yogajagat.com”

 

Tako, dakle, zvuce isecci tadasnjeg dugog pisma, od mene napisanog, od Vas nikada neodgovorenog.

Nezdrava klima u prostoru, kao i moja briga i moja osecanja su ostaju nepromenjeni.

Vase reci, odluke i dela me ostavljaju cesto bez reci, skoro paralizovanu.

A Vi, sta ste Vi preduzeli od kada sam Vam poslala ovo pismo, sada vec te davne 2016.?

Nastavili ste da nemate vremena, cak i kada ste i malo vrmenea posvetili bolesnom zidu, niko nije znao nista, cak su i elektronski aparati bili pokvareni.

 

Od 2016. ste nastavili da me krivite za sve sto se u prostoru desavalo. Vasa granica nije doduse bila bez granica kao masta gospodje zvanicnog izdavaoaca ali je u svakom slucaju za mene bila prilicno iscrpljujuca.

Morala sam da Vas neprestano i potpuno uzemljeno molim da sa mnom pricate istinu i da mene, kao i sve ljude, postujete. Bilo je vrlo naporno da Vam se objasni da ja ne mogu da se stvorim u prostoru u momentu kada Vi sletite u Keln, ili da Vi ne mozete da udjete u prostor po Vasoj sopstvenoj zelji, posebno ne kada se u prostoru vec nalaze ucenici.

Nasuprot tome, Vas prostor sam i dalje jednako odrzavala i redovno placala kiriju za isti. Sve sto sam Vam u tom dugom pismu napisala, radila sam i dalje.

Pazila sam na server Vase firme koji se nalazio u prostoru koji ja iznajmljujem, cak sam jednom i nagazila na sraf koji je ostavio tehnicar posle popravke, koju je izveo bez mog znanja i dozvole da udje u prostor.

Nas jedini kontakt su znaci bila: improvizovana vrata koja su delila Vasu firmu od prostora moje skole, ogromna zbrka i, kirija koju sam redovno placala.

 

Vladala je jedna ispremetana i vrlo naporna zbrka, iz raloga sto Vase reci, dela, primedbe i ideje nisu bile uskladjene sa onima gosodje zvanicnog izdavaoca.

Nije bilo vise jasno ko sta poseduje i ko i sta od mene ustvari hoce.

I zasto.

Jedna duga prica.

 

Igrali ste se i manipulisali mojom dobrom voljom, mojim brigama, mojim stanjem. I uopste ste mnogo manipulisali.

Time ste povredili i moja osecanja.

 

Srecom posedujem mogucnosti koje, sa svakim novim zivotnim iskustvom i izazovom, bez obzira na kom lingvistickom jeziku me one snasle, podsticu i prosiruju moje mentalne kao i kapacitete mog srca.

 

Kao sto sam Vam sasvim iskreno vec napisala, vrlo rano sam ostala prepustena golom zivotu bez ikakve zastite, putovala od mesta do mesta i sa najrazlicitijim ljudima zivela. Ovim sam htela da Vam kazem da ne postoji nijedna ljudska prevara sa kojom se nisam u zivotu suocila.

 

Maj 2017.

Posle nekoliko pozivanja udruzenja za zastitu podstanara, po treci put, dobijate otkaz bez otkaznog roka.

I ovog puta se isto zaista i dogodilo.

Predaja prostora koji sam od Vas iznajmila je, od udruzenja odredjeno, trebao da se izvede 31. Maja 2017. do 16 casova.

Niti ste se Vi pojavili na pravnicki odredjen termin, niti gospodja zvanicni izdavalac.

Napustila sam Vas prostor u najboljem mogucem redu i poslala kljuceve Vase imovine putem poste.

Nas ugovor je dobio novi pridev: bivsi.

 

Ali, Vi i dalje niste bili voljni da mi isplatite kauciju koju ste dobili krajem 2014 godine za prostor koji sam od Vas iznajmila, kao i ostale, od mene Vama, placene sume.

 

Sredina jula 2017.

Pocinje novi kapitel.

Posto sam, na zahtev gospodje zvanicnog izdavaoca, uredno i u roku obavila sve naknadne popravke u prostoru, Vi jos uvek niste bili voljni da pricate o isplati kaucije koju ste od mene dobili. O ostalim sumama koje sam Vam platila i koje sam trebala da od Vas povratim, nije ni bilo reci.

 

Juli/avgust 2017.

I sada pocinje novi kapitel.

Vi, tj gospodja zvanicni izdavaoc, pocinjete da se sa mnom, odn. sa udruzenjem za zastitu podstanara, cenjkate.

 

Godina 2018.

Sve moguce firme i iskusni tehnicari i majstori potvrdjuju usmeno i pismeno da nije trebalo omalterisati zid pre deset godina (Vasom sopstvenom odlukom) u suterenu koji sam od Vas iznajmila i u kojoj sam vodila skolu joge, i da uzrok enorme vlaznosti zida, samim tim i enorme vlaznosti vazduha u prostoru, naravno, nije moje i disanje mojih ucenika, kao i nedovoljno grejanje, vec je razlog greska u gradnji. Radi se o Vasem licnom vlasnistvu i za sve odluke vezane za iste, ste jedino Vi odgovorni.

 

Znaci, dugo  je trajala komunikacija na ovu temu izmedju Vas i mene, tj , udruzenja za zastitu podstanara:

 

od sredine, tj, kraja 2016. godine do pre nekoliko nedelja kada sam u ime mog vaspitanja, spokoja, kreativnosti, stvaranja i iscrpljenosti, i istovremeno u ime sveprozimajuce lepote, odlucila da protiv Vas, tj, Vaseg zastupnika ne podnesem prijavu sudu i da Vam ostavim ono sto mi pripada.

Osim toga troskovi suda bi me mnogo kostali a i mogli bi da traju dosta dugo. Moja odluka je tako, na ovaj ili onaj nacin, dovela stvar do kraja.

Ne morate vise da se cenjkate sa mnom.

Takodje nemate vise motiva da budete covek kakvim ste se poslednjih godina neprestano pokazivali.

I ja sam vrlo sam srecna da je ova prica iza nas.

 

Vi ste deo mog iskustva, mog znanja i zivota, oh, lá, lá, kakvog zivota! Od Vas sam mnogo naucila i na tome sam Vam beskrajno zahvalna.

 

Ovom prilikom zelim da Vam se zahvalim da sam ipak smela da dobijem nazad kauciju i jedan deo sume koju sam Vam platila. Ostali deo, tako sam odlucila, zadrzite.

Ostavljam Vam ono sto pripada meni.

 

Svakako  se osecam slobodnom i oslobodjenom da Vam u ime slobode (posebno one o kojoj prica Povelja Ujedinjenih Nacija u Clanu 19 kao i Clan 5 Temeljnog Zakona Savezne Republike Nemacke), u moje kao i u ime sezdeset hiljada clanova samog kelnskog udruzenja za zastitu podstanara, u ime stotine hiljada clanova sirom Nemacke, u ime svih podstanara koji nisu u mogucnosti da plate clanarinu, u ime entiteta i u ime covecanstva na nasoj kompletnoj planeti, javno postavim par pitanja.

 

Ako od nas oduzimate ono sto nam pripada, gospodine Rotthaus, koje strategije, mustre i metode bi mi trebali da preduzmemo, da bi ostali zdravi na svakom nasem, ljudskom, nivou? I da pri tom vodimo castan i posten ljudski zivot?

 

Ako mi izdajete prostor vec znajuci da je nezdrav, kako mogu da poducim ljude da razumeju, osete i neguju svoje disanje i telo, kad oko nas lete zive spore budje?

 

Ako oduzmete novac koji meni pripada, kako mogu da iznajmim i platim novi prostor, u kome bih pomagala ljudima da se opuste i oslobode od prevelikih dnevnih obaveza?

Ili da im pricam o univerzalnim principima, ili koliko je lepo i vazno imati cistu savest, ili na koji nacin bi mogli da svoj unutrasnji, emocionalni, mentalni i fizicki svet odrze na zdravom i gospodskom nivou, uprkos svih provokacija.

Ili koliko je vazna samoodgovornost.

Znaci, da podelim sa ljudima sve ono sto umem, volim i zivim.

Sporedne trgovine mi, tradicionalno, nisu u interesu. Da zaradim bez muke, nasledjeno, ne umem.

U spekulacijama sam vrlo losa, u sposobnosti da razlikujem maglu od svetlosti sam, nasuprot, vrlo dobra.

Kako mogu da ostanem verna mojim nasledjenim svojstvima u pomaganju siromasnijim i siromasnima, ako Vi zadrzavate ono sto propada meni?

Zasto uopste moramo da se borimo za ono sto nam pripada, u jednom civilzovanom svetu?

 

Zasto zadrzavate ono sto pripada nama?

 

Kako da 7,6 milijardi ljudi na Zemlji zivi u harmoniji, obzirom da nista nije odvojeno ni od cega i da je sve medjusobno povezano?

 

Gospodine Rotthaus, sta znaci recenica:

Ljudska cast je nepovrediva?

Na kakav zivot mi imamo pravo, ako od nas oduzimate ono sto nam pripada i ako se prema nama ponasate kako se ponasate?

 

I jos jednom da ponovim moja osecanja, reci i namere, koji su uvek bili postojan i verni deo moje predstave o zivotu kao i mog vaspitanja, jesu i takvi ce i ostati:

i ovim otvorenim pismom ne zelim da donesem bilo kakvu stetu, bilo emotivnu, duhovnu, telesnu, finansijsku, niti bilo kakve druge stete, niti Vama niti bilo kom ljudskom bicu.

 

Svakako ostajem radoznala u iscekivanju Vasih javnih, direktnih i svim ljudima razumljivih odgovora.

 

Pozdrav.

 

Lika Holzem

M.A.,

iskusan i napredan Hatha Yoga ucitelj.